" A super cool template for bloggers, photographers and travelers "

Čiji si pa ti heroj?

Da biste u Srbiji dotakli nebo društvenih mreža ili narodski rečeno napravili ogroman ‘’reach’’ dovoljno je da u objavu ubacite neki sadržaj koji uključuje informacije o nacionalnosti. Još bolje ćete proći ako u post ubacite partizane i četnike.

Tako smo i mi imali ‘’sreću’’ da reakcije na fotografiju spomenika partizanskog heroja Stjepana/Stevana Filipovića popune naše cenjeno polje za komentare i sanduče Instagrama-a i Facebook-a.  Naravno da razlog nije bio vremensko doba, kadar, boje ili filter na fotografiji – bio je posve drugačije prirode.

Ali krenimo ispočetka…

Tamo negde u nekom Opuzenu kraj Neretve rodio se mali Filipović. Detinjstvo je proveo u Mostaru gde je završio i dva razreda srednje skole.

Kako spisi kažu, nakon poplave kuće u kojoj su živeli i drugih životnih nedaća porodica se seli u Kragujevac, gde se mladić dao na izučavanje zanata. Nista atipično za period kraljevine Jugoslavije, kada su se mnogi  selili iz jednog dela zemlje u drugi u potrazi za boljim životom.

BORBA

Stevo nije bio zadovoljan postojećim sistemom i pravima radnika, pa je krenuo putem mnogih koji su se približili komunističkoj ideologiji. Rat ga je sačekao u okolini Valjeva, a Stevo je ubrzo postao jedan od pripadnika partizanskog pokreta. Svojim pregnućem u borbi zavredio je mesto komandanta Tamnavsko – Kolubarskog bataljona. Nemci ga zarobljavaju sa još dva pripadnika čete, a zaslužio je i specijalan tretman od strane Gestapoa u Beogradu.

Njegov kraj se dogodio u Valjevu. Čitanje presude je bilo ispraćeno javnim vešanjem, ali omča nije mogla da stisne njegove zadnje reči:

…Nemojte samo gledati. Udrite gadove. Vadite zarđale puške. Ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati…

I možda bi priča o ovom junaku i događaju opstala samo u vidu sećanja jedne generacije Valjevaca i ponekog spomenika kraj puta, ali za drugačiji ishod pobrinula se Slobodanka Vasić.

ISTORIJSKI “ŠKLJOC”

Ova sedamnaestogodišnjakinja je tih godina izučavala fotografski zanat, a sudbina je htela da se čin vešanja održi u blizini fotografske radnje.
Jedan škljoc nije mogao promeniti Stevinu sudbinu tog dana, ali je njegov nepokolebljvi stav ostao kao večna slika koja će posmatrati sve posetioce zgrade UN u Njujorku. Da, dobro ste pročitali, njegova fotografija simboliše borbu protiv fašizma u najvećoj svetskoj organizaciji država i naroda.

Naravno da posle ovog teksta očekujemo reakcije pojedinaca koji će, ističući svoj ideološki stav i zanemarujući suštinu, osporiti život i delo ovog čoveka.

I mi ćemo prihvatiti sve relevantne istorijske izvore i iz njih ćemo učiti.

Ali trenutak koji vidimo na ovoj fotografiji, njegove ruke u vis na spomeniku u Valjevu, one iste ruke koje su srušene sa spomenikom u rodnom Opuzenu – mi nećemo izbrisati iz sećanja.

Mi verujemo da nije bitna uniforma koju je Steva nosio tog dana, niti partija i pokret kome je pripadao , niti nacionalnost (a deklarisao se kao Jugosloven, uzgred rečeno) – već je bitna hrabrost, odvažnost i stav.

Stav da se okupatoru nećemo pokoriti.

E tu ljudsku, ako vam je pitkije i srpsku crtu – ne možete osporiti.

PAULUS, A NAŠ?

Za kraj podsetimo se priče o jednom dečaku iz Šlezije.

Rođen je u malom mestu Gerlic (današnja Nemačka). Kada je Paulus stasao, otac Oto i majka Hermina su ga poslali na Vojnu akademiju u Vroclavu.

Narednih 56 godina života proveo je u vojničkoj službi. Posebno interesantna činjenica je da se sa bratom Evgenijem preselio u Srbiju u drugoj polovini 19. veka. Tu je nastavio svoju vojničku službu i istakao se u mnogim bitkama i ratovima u burnim decenijama koje su dolazile. Ratovao je sa Turcima, Bugarima, Austrougarima, Nemcima.

Bio je jedini naš vojnik kojeg je odlikovao japanski car. I to je samo delić priče o njegovom životu, ali za sada ćemo stati i predstaviti ovog čoveka.

Dame i gospodo – Paulus Šturm.

(U istoriji poznatiji kao Pavle Jurišić Šturm, komandant Treće Armije pobedonosne srpske vojske u I svetskom ratu.)

Zamislite da neka neočekivana sila smesti junake današnje priče u neku staru srpsku kafanu, kakvih je nažalost sve manje. I ne samo njih, mogli bi tu da se nađu Flora Sands, Đorđe Roš, Tadija Sondermajer, Arčibald Rajs i još poneko. Da li bi se njihova priča svela na nacije, ideologije, uniforme ili bi možda popričali o tome šta čini pravog čoveka…

Čovek – kako to gordo zvučaše.

0 Comments

Leave A Comment

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!