PUTEVI RAJA(čki)

Leto gospodnje 2017. divno, toplo, obećavajuće… Takav je bio i poslednji mesec leta i upravo zbog toga odlučismo da se uputimo, na nešto duže putovanje, u drugačiju i vazda mističnu Istočnu Srbiju.

Vodeći se krilaticom In vino veritas, ista je ovu malu putujuću družinu odvela u jedno malo selo Rajac koje čuva misteriju svog zanata.

MAGIJA VINA.

Naša duža putovanja, kako to obično biva, otpočinju s prvim sumrakom, omiljenog radnog dana svih zaposlenih. Ima li ko ne voli petak…

Nakon više od 5h stižemo taman u pravo vreme da se pozdravimo sa domaćinima i zaspimo uz pucketanje vatre jer iako je kalendarski još uvek letnji mesec, jesen uveliko kuca na vrata u nekim delovima Srbije i noći su hladne.

Jutro je osvanulo i miris vina se mogao osetiti u vazduhu… Vreme je bilo da putujuća petorka otkrije svu magiju piMnica, kako ih u ovom kraju zovu.

To su zapravo naselja vinskih podruma koje su prepoznatljive za Negotinsku krajinu. Ovaj jedinstveni kulturno – istorijski spomenik je svedok značaja vinarstva ovog kraja i odnosa ka ovoj grani proizvodnje.

Podaci govore u prilog da su pivnice čak raskošnije građene nego kuće u kojima se živelo.

Takođe, izvori tvrde da su ova naselja podizana tokom 18. i 19. veka ali poznati su, još iz rimskog doba, dolasci uživalaca vina baš ovoga kraja.

Arhitektura ovih pivnica je vrlo specifična zbog svrhe koju treba da pruže. Građene su najčešće od specifičnog četvrtastog kamenja, a da bi obezbedile adekvatnu temperaturu, neke su čak ukopane u zemlju.

Značaj ovih sekundarnih objekata se ogleda, osim zbog proizvodnje vina, čak i u činu sahranjivanja. Tome u prilog govore i groblja koja se nalaze odmah uz ova naselja, što ukazuje da je ovim naseljima pridavan veliki značaj.

Jedno od njih smo i mi posetili (normalni smo, zaista!). Staro groblje u mestu Rajac u Negotinskoj krajini je zaista vredno posetiti, pa čak i uz adekvatnu priču i prezentaciju obavezno uvrstiti u turističku ponudu ovog kraja.

Spomenici su vrlo specifični, od onih niskih do veoma visokih i zajedničko im je to da su u lošem stanju… kako kažu podaci, najviše je onih koji datiraju iz 18.v mada neki tvrde da ima spomenika i iz 16v.

Mnogi su se nakrivili i preti im veće oštećenje, pa apelujemo na nadležne da nešto urade po tom pitanju.

Ono što je za ovo groblje specifično je to što se na ovim spomenicima mogu videti razni geometrijski oblici – romboidi, cik cak linije, pa zatim solarni simboli (obeležja Sunca su prilično zastupljena), a onda i svastike…

Svaki spomenik je prilično kitnjasto dekorisan i veoma interesantan za videti.

ČUDNO ČUDO KAŽU.

Posle pivnica i groblja zaputili smo se ka selu, koje je već svojim nazivom u neraskidivoj vezi sa jednim od naših najvećih kompozitora, a o njemu samom nekom drugom prilikom.

Na kraju sela Mokranje, u blizini Negotina, nalazi se vodopad Mokranjske stene. Iako meštani nisu umeli da nas tačno upute ka njemu, intuicijom i upornošću smo ga pronašli! Prava oaza prirode, iako u septembru vodopad logično “ne radi”, priroda je dovoljan razlog da se ovde zaputite. A još kad znate da je za vreme Rimljana ovde postojao most koji spaja dve najveće stene, jer su arheolozi na vrhovima pronašli predmete iz ovog perioda, slika ove oaze postaje potpuna.

Mi smo dali sebi oduška i neko vreme proveli samo uživajući u ambijentu, pa smo čak malo i zapevali… melodija se provukla kroz stabla i voda je zatreperila uz hm, hm, mišu do kolena, žabi do ramena. Ima li nekoga ko ne voli ovu rukovet?

MIRIS RUŽA.

Nakon vodopada krenuli smo putem Negotina. Ovog puta nije bio u planu za obilazak, samo kratko svraćanje, kako bismo poklonili knjige gradskoj biblioteci. Još jedna uspešna akcija jer – nemaš izgovor, čitaj knjige!

Priča o vinu je neizbežna kada je ovaj kraj u pitanju.

Pisani izvori tvrde da proizvodnja vina u Negotinu datira još iz 1530.

Nakon što je evropske vinograde pokosila filoksera (biljna vaš), Istočna Srbija, posebno Negotin postaju glavni snabdevači na tržištu čak i u francuskim vinarijama.

Manastir Bukovo je jedan od ozbiljnih uzgajivača grožđa, a monasi se bave i proizvodnjom i sadnim materijalom jedne veoma interesantne sorte:

Crna tamjanika ili Muškat ruža – pojam koji je poznat svim ljubiteljima vina.

Da li ste znali da se ova specifična muškatna sorta, koja je pri tom veoma retka, uzgaja, osim u manastiru Bukovo na nekoliko hektara, još samo na području Italije i Portugalije?

MARKO, TU LI SI?

Manastir Koroglaš je još jedan u nizu lokaliteta koji su u Srbiji zaboravljeni…

Još jedan koji traži putnika dobronamernika da mu daleko od svih ostalih, u mistici svog odolevanja vremenu, kaže da krije legendu da je mesto na kome se putnik nalazi upravo grobno mesto velikog Marka Kraljevića… ali o tome nema ko da vam ispriča, nema ni table, ni znaka ali zato smo mi tu… A da li Koroglaš treba da stoji tako daleko od svih, zarastao u veoma čudno rastinje koje vas dooobro izgrebe dok dođete do njega, ostaje na nadležnima, koji tvrde da je ovo spomenik od velikog značaja i da je pod zaštitom Republike Srbije.

Šta li je tek sa svim onim drugim biserima prošlosti koje naša zemlja poseduje, a da nemaju tu čast da budu pod njenom državnom zaštitom? Mi smo se već uverili.

CARSKI.

I za kraj našeg putovanja zaputili smo se ka jednom od onih lokaliteta za koje vam meštani kažu – „Šta ćete tamo? Pa tamo nema ništa da se vidi“.

Znate ono kad se tvrdoglavost, iako loša osobina, ipak isplati?

Vođeni svojim iskustvom i intuicijom, krenuli smo tamo gde nema ništa da se vidi. Nekome ništa, a nama mnogo!

Da li ste ikada čuli za Šarkamen, selo koje se nalazi nedaleko od Negotina?

Baš u ovom mestu pronađena je jedna od samo četiri carske palate koje se nalaze van Rima!

Podaci kažu da je ova građevina iz III veka, a istoričari su dugo verovali da imperator Maksimin Daja nije za života napravio svoju palatu ali ih istraživanje akademika Dragoslava Srejovića 1996. godine demantuje baš pronašavši ovu palatu u rodnom mestu pomenutog imperatora – Šarkamenu.

Iako su na ovom lokalitetu vršena istraživanja i pronađeni neverovatni predmeti, adekvatnog prilaznog puta i dalje nema.

Uz konzervaciju i prezentaciju, za nekoliko godina, ovo može biti sjajan turistički biser.

Od predmeta je pronađen set zlatnog nakita, zatim pločice i zlatnici, i u to vreme procenjena vrednost je bila ogromna ali ono najzanimljivije je grobnica žene, koja je po svemu sudeći, pripadala carskoj porodici. Dokazi ukazuju da je to, najverovatnije, bila sestra imperatora Galerija, odnosno majka Maksimina Daje, koji je i napravio ovu palatu.

Iskreno se nadamo da će turistički potencijal ovog mesta zablistati jer IMA šta da ponudi.

 

Nakon što smo se carski odmorili, vreme je bilo za pokret i polazak kući. Osmeh na licima, umor u nogama i stotine kilometara za nama…

Mnogo toga još ne znamo i toliko toga ima da naučimo ali ono što zasigurno znamo – Srbija vas ne ostavlja ravnodušnim!